Trebaš mi. Da ugasiš svjetlo u hodniku – jer ja uvijek zaboravim. Da odvrneš poklopac od tegle – jednim potezom. Da mi doneseš, barem rebro čokolade od jagode, onda kada mi padne šećer. Da me podsjetiš, po treći put, da navijem alarm za ujutru.
Trebaš mi. Da se raspravljamo oko daljinskog upravljača. Da mi objasniš šta je to korner. Da se gađamo jastucima i takmičimo ko će koga više zasmijati. Da me pitaš kako mi je prošao radni dan. I treba li mi nešto.
Trebaš mi. Da me pokriješ ćebetom u pola noći. Da se, slučajno, ne prehladim. Da onu prvu jutarnju – popijemo zajedno. U tišini. Jer nisam jutarnji tip. Jer ne volim da pričam ranom zorom. Jer ti i tu naviku razumiješ.
Trebaš mi. Da obučem tvoju košulju, veću za barem dva broja. Da se šepurim u njoj pred ogledalom. Da prokomentarišeš kako mi odlično stoji i kako bih trebala češće da je nosim.
Trebaš mi. Da zvocaš kako se predugo šminkam. Kako bolje izgledam bez pudera i tih čudesa. Da me zadirkuješ zbog pokoje bore. I golicaš – jer znaš da sam škakljiva. Trebaš mi. Da iz prtljažnika izvadiš kišobran, dok napolju pljušti, a ti si se naravno sjetio da ga poneseš. Jer ja nisam.
Trebaš mi. Da mi dodaš tabletu. I čašu vode. Da me držiš za ruku i tješiš kako će sve biti ok. Mora. Jer ti si tu. Trebaš mi. Da poljubiš da prođe.
Trebaš mi. Da me nazoveš i kažeš:”Spakuj se, idemo…” I da smo već za koji sat negdje, gdje vrijeme postoji samo za nas dvoje.
Trebaš mi. Da slušaš moje gluposti. Da nađeš racionalno objašnjenje zašto nešto (ne)treba da uradim. Trebaš mi, da u tvom čvrstom zagrljaju pronađem snagu onda kada je meni ponestane.
Da poneseš preteške kese iz obližnjeg marketa. Da pozoveš lift prije mene. Trebaš mi. Da me istrpiš ponekad. Nervoznu. Razdražljivu. Emotivnu.
Trebaš mi. Da ćutimo kada mi do priče nije. Da me razumiješ pogledom.
Trebaš mi. Danas. Sutra. Za zauvijek.
