Napukli smo. Okrnjeni. Psihički. Izgubljeni među svim tim statistikama, brojkama. U iščekivanju novog sutra sa strepnjom završavamo današnji dan. Depresivni, umorni, uskraćeni za toliko toga.
Ne pozdravljamo se više. Dodirujemo se laktovima. Poštujemo nekakve razmake. Distanciramo se, ionako već toliko otuđeni jedni od drugih.
A svi trube, galame, naglašavaju i podvlače:”Ovo je novo normalno!”
NEĆU.
Hoću da se vrate zagrljaji, poljupci i rukovanja.
Hoću da se obradujem kada mi neko poznat ide u susret, a ne da se odmičem dva metra.
Hoću slavlja, sa mnoštvo zvanica.
Hoću velike dječije rođendane, svadbe i krštenja.
Hoću da se probudim jedno jutro, a da nigdje ne čujem ni “K” od Korone. Jer ovo “novo normalno” je sve, samo ne normalno.
Hoću da kažem ”Nazdravlje!” kada neko kihne, a ne da u glavi stvaram teorije da će mi prenijeti zarazu.
Ja bih da nas oslobode politike, teorija zavjere i različitih predskazanja.
Ja bih da nas ostave na miru svi novopečeni “stručnjaci”.
Ja bih da živimo opet život.
Zaboravih ti reći još i ovo…
U redu je da se, u svom ovom ludilu, ponekad osjećaš loše.
U redu je da se, ponekad, raspadneš na komade sve dok imaš snage da se sastaviš opet, kao da ništa nije bilo.
U redu je da vrištiš i istreseš sve iz sebe, ako će ti to stvoriti olakšanje. Barem na trenutak.
Jer nisu ovo normalna vremena, ali na nama je da damo sve od sebe da ostanemo zdravog razuma.
