„Ko si kada te te niko ne gleda?“ – glasio je grafit na zidu obližnje zgrade.
Ko si kada se ogoliš do gole kože i skineš sa sebe tuđa očekivanja, a navučeš sopstvena?
Ko si, kada vlažnom maramicom poskidaš šminku za oči javnosti, a na licu prepoznaš starog sebe?
Reci mi ko si kada ostaneš sam? Pusti iscenirane priče za publiku, pusti hvalisanja, pusti lažne govore…
Ko si, kada žamor tuđih glasova nadvlada tišina u svoja četiri zida?
Ko si, u odnosu na sebe prije deset godina?
Jesi li danas, drugačiji TI?
Ko te je povrijedio, razočarao, promijenio?
Ko te je podigao, zavolio, utješio i na stare rane stavio melem?
Ko si, ali ono stvarno, bez odjela, bez kravate, bez haljine do koljena i broša u obliku leptira zakačenog na okvir sakoa?
Plačeš li nekada, imaš li loše dane? Ćutiš li tada, povučeš li se, kupiš li to u sebi? Izjadaš li se nekome?
Koga vidiš u odrazu retrovizora, stranca ili prijatelja?
I reci mi još samo jedno: VOLIŠ LI SEBE?
Tim odgovorom si mi rekao SVE.
Depresija je u redu. Dešava se.
Anksioznost je u redu. Dešava se.
Panika, stres, napetost. Dešavaju se.
Pričati o tome i potražiti pomoć od onih koji ti je sigurno mogu dati je i više nego u redu.
Jelena Drapić
Foto: Ž.M.
