Sjede za prvim stolom, nemoguće ih je ne uočiti. Plavokosi dječak, možda petogodišnjak, ushićeno pokazuje majci sadržaj na telefonu. Ona odmahuje rukom, istovremeno zauzeta gledanjem u ekran svog uređaja. „Hajde, gledaj to i ćuti, utišaj se malo, jesam li ti rekla već jednom!?“ – prekorijeva dječaka koji potišteno nastavlja da se zabavlja, na njemu poznat …
Napukli smo. Okrnjeni. Psihički. Izgubljeni među svim tim statistikama, brojkama. U iščekivanju novog sutra sa strepnjom završavamo današnji dan. Depresivni, umorni, uskraćeni za toliko toga. Ne pozdravljamo se više. Dodirujemo se laktovima. Poštujemo nekakve razmake. Distanciramo se, ionako već toliko otuđeni jedni od drugih. A svi trube, galame, naglašavaju i podvlače:”Ovo je novo normalno!” NEĆU. …
Isključen telefon. Glas sekretarice koji kao da sluti da nešto nije u redu. Skoro će ponoć. Gdje je do sada? Trebao je doći odavno. U grlu knedla, u grudima nemir. Vrti se po stanu iščekujući zvono na ulaznim vratima. Gleda kroz prozor ne bi li ugledala automobil na parkingu. Nema ga. Apsolutna tišina. „Da mu …
„Nemam sad vremena, nazvaću te sutra…Obećavam.“ I spustih slušalicu. Pokupih ključeve od stana, torbu i brzinom munje pozvah lift. Stao je na drugom spratu. Na vratima poznata lica: četvorogodišnja Kalina i njena majka. „Kada će me tata jednom voditi u vrtić“? – pomalo tugaljivo upita djevojčica. „Tata nema vremena, znaš koliko radi..“ – reče joj …
